Pomoć u situacijama rizika po zdravlje

LGBT+ osobe, kao i svi drugi ljudi, nekad više, a nekad manje brinu o svom zdravlju, imaju različite životne navike, stare i razboljevaju se – i u tome nema ničeg neobičnog. Ipak, diskriminacija, stigma i neprijatna iskustva u institucijama mogu da otežaju pristup zdravstvenoj zaštiti i povećaju rizik od problema, posebno kada je reč o mentalnom i seksualnom zdravlju.

Zato smo u ovom delu izdvojili kratke i praktične informacije za situacije kada ti je potrebna hitna medicinska pomoć ili podrška u vezi sa seksualnim i mentalnim zdravljem. Ako imaš problem, nemoj da čekaš, kriješ ga ili odustaješ od traženja pomoći zbog straha od osude. Imaš pravo da se obratiš zdravstvenom sistemu i koristiš dostupne usluge – kao osigurano lice, ako imaš zdravstveno osiguranje, ali i kao građanin/ka kada ti je potrebna hitna medicinska pomoć. Neka tvoje zdravlje bude na prvom mestu!

Hitna medicinska pomoć

Ako su ti život ili zdravlje ozbiljno ugroženi, imaš pravo na hitnu medicinsku pomoć čak i ako nemaš zdravstveno osiguranje, overenu zdravstvenu knjižicu (karticu) ili druga potrebna dokumenta (npr. uput). Hitna pomoć ti ne sme biti uskraćena zato što nisi osiguran/a!

U hitnim slučajevima možeš:

  • pozvati 194 (direktno hitna pomoć) ili 112 (objedinjene hitne službe: policija, vatrogasci i hitna pomoć);

  • otići u službu hitne medicinske pomoći najbližeg doma zdravlja, 

  • otići u zavod za urgentnu medicinu ili urgentni centar. 

Najbliža zdravstvena ustanova koja pruža hitnu pomoć ne mora uvek biti urgentni centar. Hitnu pomoć pružaju i dežurne službe u domovima zdravlja, bolnicama i drugim zdravstvenim ustanovama. 

Hitno treba da potražiš pomoć ako imaš ozbiljnu povredu (jako krvarenje, otežano disanje, gubitak svesti, jak bol), sumnju na trovanje ili drugo stanje koje ti može ugroziti život. U slučaju da je povreda nastala kao rezultat nasilja, obavezno to saopšti zdravstvenom radniku koji vrši pregled kako bi povrede bile dobro dokumentovane, odnosno uključene druge službe koje te mogu zaštititi.

Ne oklevaj da se obratiš hitnoj pomoći zbog straha od diskriminacije! Kod sumnje na životno ugrožavajuća stanja najvažnije je da što pre zatražiš pomoć.

Rizični seksualni kontakt

Rizični seksualni kontakt je seksualni odnos tokom kojeg je povećana verovatnoća za prenos neke od seksualno prenosivih infekcija, uključujući i HIV. To, između ostalog, može biti:

  • analni ili vaginalni seksualni odnos bez kondoma;

  • pucanje ili smicanje kondoma;

  • kontakt krvi, sperme ili vaginalnog sekreta sa sluzokožom ili oštećenom kožom;

  • seksualni kontakt bez pristanka, kada ne znaš šta se dogodilo, odnosno da li je korišćena zaštita.

Oralni seksualni odnos uglavnom nosi manji rizik za HIV, ali se i na taj način mogu preneti neke druge seksualno prenosive infekcije.

Šta treba da uradiš?

1. Ne čekaj da se pojave simptomi. 

Mnoge polno prenosive infekcije u početku ne izazivaju nikakve tegobe. Testiranje odmah nakon kontakta takođe ne može uvek pokazati novu infekciju, pa će ti lekar objasniti koje testove treba uradiš i kada treba da ih ponoviš.

2. Obrati se svom izabranom lekaru (u slučaju da ga imaš):

Razgovaraj sa lekarom i objasni da je došlo do rizičnog seksualnog kontakta. Tvoj izabrani lekar će proceniti situaciju i uputiti te na potrebne preglede i testiranja i savetovanja, na primer u vezi sa HIV infekcijom, sifilisom, hepatitisom B ili C i drugim seksualno prenosivim infekcijama.

3. Ako se plašiš diskriminacije ili nemaš zdravstveno osiguranje, možeš se obratiti nekom od raspoloživih savetovališta.

U ovim savetovalištima možeš dobiti poverljiv razgovor i proverene informacije, procenu rizika, testiranje i savet o narednim koracima. Dobrovoljno, poverljivo i anonimno savetovanje i testiranje na HIV dostupno je bez uputa lekara i bez overene zdravstvene knjižice (kartice). Savetovališta postoje pri institutima i zavodima za javno zdravlje (proveri koji je najbliži tebi), kao i u pojedinim nevladinim organizacijama koje rade u zajednici.

4. Ako je od rizičnog seksualnog odnosa prošlo manje od 72 časa, obavezno se informiši o postekspozicionoj profilaksi (PEP)

PEP je mera prevencije HIV infekcije nakon  nakon mogućeg izlaganja virusu. Mora se započeti što pre, a najkasnije 72 sata nakon kontakta. Nemoj čekati termin kod izabranog lekara ako bi zbog toga istekao ovaj rok – odmah se obrati dežurnom lekaru ili savetovalištu i naglasi kada se kontakt dogodio. Možeš se direktno obratiti Klinici za infektivne bolesti u okviru najbližeg univerzitetskog kliničkog centra (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac).

5. Do završetka procene i testiranja koristi zaštitu.

Nemoj samostalno uzimati antibiotike ili lekove koji su propisani drugoj osobi. Kondom koristi pri svakom seksualnom odnosu dok ne dobiješ savet lekara i završiš propisana testiranja. Svoje seksualne partnere upoznaj sa trenutnom situacijom kako biste zajedno doneli informisanu odluku o narednim koracima.

Dobrovoljno, poverljivo savetovanje i testiranje (DPST) jeste besplatna usluga koja obuhvata razgovor sa obučenom osobom pre i posle testiranja na HIV. Tokom razgovora možete objasniti šta se dogodilo, dobiti procenu rizika i savet o tome koje testove treba uraditi i kada. Testiranje je dobrovoljno i može biti anonimno: dakle nisu ti potrebni uput, overena zdravstvena knjižica (kartica), lična dokumenta niti ostavljanje ličnih podataka. DPST se najčešće sprovodi u savetovalištima pri institutima i zavodima za javno zdravlje, zavodima za zdravstvenu zaštitu studenata, kao i u pojedinim nevladinim organizacijama u zajednici. Spisak savetovališta, njihove adrese, brojeve telefona i radno vreme možeš pronaći na sajtu udruženja POTENT: https://potent.org.rs/strejt/ 

Mentalno zdravlje

Briga o mentalnom zdravlju važna je kao i briga o fizičkom zdravlju. Kao LGBT+ osoba možeš biti izložen/a dodatnom stresu zbog odbacivanja, skrivanja identiteta, stigmatizacije,  diskriminacije, nasilja ili nedostatka podrške. Problem nije u tome što si LGBT+, već u pritiscima i nebezbednim okolnostima sa kojima se možeš suočiti.

Razmisli o razgovoru sa stručnom osobom ako duže vreme osećaš:

  • jaku tugu, strah, napetost ili beznadežnost;

  • usamljenost ili potrebu da se povučeš od drugih;

  • probleme sa spavanjem ili koncentracijom;

  • teškoće da obavljaš svakodnevne obaveze;

  • česte napade panike ili osećaj da ne možeš da se smiriš;

  • potrebu da koristiš alkohol, lekove ili druge supstance kako bi lakše podneo/la probleme.

Pomoć možeš potražiti i kada ne umeš tačno da objasniš šta nije u redu. Dovoljno je da osećaš da ti je teško i da ti je potreban razgovor ili podrška. Ne moraš čekati da problem postane ozbiljan.

Gde potražiti podršku?

Ako si zdravstveno osiguran/a, možeš se prvo obratiti svom izabranom lekaru u domu zdravlja. Reci kako se osećaš, koliko dugo to traje i kako utiče na tvoj svakodnevni život. Izabrani lekar može ti pružiti početnu podršku i, ako je potrebno, uputiti te psihologu, psihijatru ili drugoj službi.

Možeš se obratiti i savetovalištu za mlade, psihologu ili psihijatru u domu zdravlja, institutu ili klinici za psihijatriju, kao i organizacijama u zajednici koje pružaju psihološku podršku LGBT+ osobama. Zapamti da je tvoje pravo da promeniš stručnu osobu ako se tokom razgovora ne osećaš sigurno, prihvaćeno ili poštovano.

Krizne situacije

Krizna situacija postoji ako:

  • razmišljaš da povrediš sebe ili nekog drugog;

  • razmišljaš o samoubistvu ili imaš plan kako da ga izvršiš;

  • osećaš da ne možeš da kontrolišeš svoje postupke;

  • čuješ ili vidiš nešto što druge osobe ne čuju ili ne vide;

  • veoma si zbunjen/a ili uznemiren/a;

  • ne možeš da brineš o sebi ili da ostaneš bezbedan/na.

U takvoj situaciji nemoj ostajati sam/a. Pozovi osobu kojoj veruješ i jasno joj reci: „Ne osećam se bezbedno da budem sam/a i potrebna mi je pomoć.“

Odmah možeš:

  • pozvati 194 – (direktan broj ka hitnoj pomoći);

  • pozvati 112 – (jedinstveni broj za sve hitne službe);

  • otići u najbližu dežurnu zdravstvenu ustanovu;

Ako uz sebe imaš lekove, oružje ili druge predmete kojima bi mogao/la sebi da naudiš, udalji ih od sebe ili ih predaj osobi kojoj veruješ.

Drugi oblici podrške:

1. Centar „Srce“ – emotivna podrška osobama u krizi i prevencija samoubistva

Besplatan SOS telefon: 0800 300 303. Razgovor je moguć svakog dana od 14.00 do 23.00 i namenjen osobama koje se osećaju usamljeno, preplavljeno, beznadežno ili razmišljaju o samoubistvu. Postoji i anonimni čet na sajtu Centra „Srce“.

2. Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva – Klinika „Dr Laza Lazarević“

Besplatan telefon: 011 7777 000. Možeš pozvati ako razmišljaš o samoubistvu, ali i ako si zabrinut/a za blisku osobu koja se nalazi u krizi. Sa tobom će razgovarati stručna osoba stručna za oblast mentalnog zdravlja.

3. Nacionalna dečja linija – NADEL

Ako si dete ili mlada osoba, možeš pozvati: 116 111. Poziv je besplatan, anoniman i poverljiv, a linija je dostupna svakog dana, 24 sata dnevno i sedam dana u nedelji. Telefonska podrška može ti pomoći da prebrodiš težak trenutak, ali nije zamena za hitnu medicinsku pomoć. Ako postoji neposredna opasnost da ćeš povrediti sebe ili nekog drugog, prvo pozovi 194 ili 112.

Previous

U riziku od nasilja